Ивањдан у храму Рођења Христовог у Пироту

На празник Рођења Светог Јована Крститеља – Ивањдан, у храму Рођења Христовог у Пироту Свету литургију служио је јереј Петар Крстић, уз молитвено учешће верног народа.

Свети Јован Крститељ, Претеча и Крститељ Господњи, једини је светитељ чије Црква свечано прославља рођење, јер је још пре свога рођења био изабран да припреми пут доласку Спаситеља света. Својим животом у пустињи, проповеђу покајања и крштењем Господа Исуса Христа на реци Јордану, Свети Јован остао је вечни пример смирења, верности Богу и непоколебивог сведочења истине.

По завршетку Свете литургије пререзан је славски колач пред чудотворном иконом Пресвете Богородице „Утешитељке“, која се чува у храму Рођења Христовог. Ова драгоцена светиња има посебно место у духовној историји Пирота, јер су је храму даровали пиротски војници, припадници Трећег пешадијског пука, у знак благодарности Пресветој Богородици за победу у бици на Тумби која се одиграла на Ивањдан током Другог балканског рата 1913. године. На полеђини иконе стоји запис који сведочи о њеном ратном путу и Сотиру Љубеновићу који ју је носио кроз све борбе.
Сотир Љубеновић је био пиротски занатлија, по занимању обућар, и војник Трећег пешадијског пука Моравске дивизије током балканских ратова. Забележено је да је Трећи пук, упркос тешким борбама, пролазио са сразмерно мањим губицима у односу на далеко бројнију бугарску војску. Највећи подвиг за који се везује благодат иконе била је победа на брду Тумба 1913. године. Српски војници су се заклели да ће, ако се живи врате кући, икону поклонити својој цркви. Да би се сачувао спомен на овај догађај, на полеђини иконе је урезан текст који потврђује да је она дар пиротских војника и помиње Сотирово име као онога ко ју је носио кроз ратне вихоре.
Сотир је остао упамћен као симбол побожности и скромности обичног српског војника који је усред ратних разарања успео да сачува и донесе велику светињу свом народу.

И данас, више од једног века касније, ова икона окупља верни народ на молитву, подсећајући на снагу вере, благодарност Богу и молитвено заступништво Пресвете Богородице и Светог Јована Крститеља у тешким тренуцима историје нашег народа.

видео:

Пета недеља по Духовима

5.7.2026. 

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Драга браћо и сестре,

Данашње свето Јеванђеље открива нам величину Христове силе и дубину Његове љубави према човеку. Господ долази у земљу Гергесинску и сусреће двојицу људи које је зло толико поробило да су живели међу гробовима. Нико им није могао помоћи. Људи су их се плашили и избегавали. Али онај кога су сви одбацили није био одбачен од Бога. Христос им прилази, ослобађа их и враћа им слободу, разум и достојанство.Тако Господ поступа и са сваким човеком. Он никада не гледа колико је неко пао, него колико жели да устане. Не постоји грех који је јачи од Божје милости, нити рана коју Христос не може исцелити ако Му човек отвори своје срце. Свети Јован Златоусти каже да је највеће ропство када човек постане роб својих страсти. Данас можда не виђамо људе опседнуте као у јеванђелска времена, али свако од нас зна колико је тешко победити гнев, гордост, осуђивање, завист или себичност. Ако не пазимо на своје срце, страсти полако постају наши господари.Зато нас Црква непрестано позива на молитву, пост, исповест и Свето Причешће. То нису црквени обичаји, него лекови за душу. Као што болесник не може оздравити без лекара, тако ни душа не може без Христа. Без Њега човек може имати богатство, углед и успех, али неће имати истински мир. Посебно је потресан завршетак данашњег Јеванђеља. Народ није захвалио Господу што је спасао двојицу несрећних људи, него Га је замолио да оде из њиховог краја. Било им је жао изгубљеног крда свиња више него спасених људских душа.Зар се и нама понекад не дешава исто? Толико бринемо о кући, њиви, послу, новцу и свакодневним обавезама, а заборављамо да је душа драгоценија од свега што поседујемо. Господ нас је опоменуо: „Каква је корист човеку ако сав свет задобије, а души својој науди?“ Свети владика Николај је говорио да је човек велик онолико колико има места за Бога у своме срцу. Ако је срце испуњено Христом, у њему ће бити и мира, и љубави, и праштања. Али ако је испуњено само бригама овога света, онда ће и највеће богатство оставити човека празним.Зато, браћо и сестре, чувајмо оно што је најдрагоценије – своју душу. Не одлажимо покајање. Не одлажимо исповест. Не пропуштајмо недељну Литургију. Учимо децу да воле Бога, да поштују родитеље, да чине добро и да се не стиде своје вере. Оно што им дамо од Христа остаће им за читав живот.

Нека данашње Јеванђеље буде позив свакоме од нас да отвори своје срце Господу. Немојмо никада бити међу онима који Христу говоре: „Иди од нас“, него Му се свакога дана молимо: „Господе, дођи и остани у нашем дому, у нашој породици и у нашем срцу.“Јер где је Христос, ту нестаје страх; где је Христос, ту побеђује љубав; где је Христос, ту почиње Царство Божије већ овде на земљи.Њему нека је слава и хвала, са Оцем и Светим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

јереј Немања Шево