Недеља четрнаеста по Духовима у храму Рођења Христовог у Пироту

Драга браћо и сестре,

Данашње свето Јеванђеље говори нам о великој вечери коју је један домаћин припремио и позвао многе госте. Све је било спремно, трпеза постављена, врата отворена, али они који су били позвани почели су један за другим да дају разне изговаре. Један је купио њиву, други волове, трећи се оженио. Сви су имали нешто што им је у том тренутку било важније од позива домаћина. И у томе, браћо и сестре, препознајемо и данашњег човека. Господ и нас непрестано позива. Позива нас у Цркву, на свету Литургију, на молитву, на покајање, на љубав, на праштање, на живот са Њим. А ми често налазимо разне изговоре: имамо посла, уморни смо, имамо обавезе, нешто друго нам је важније. И тако пролази дан за даном, недеља за недељом, година за годином, а оно најважније остављамо за неко друго време.Кажемо: „Када будем имао више времена, молићу се.“ „Када се среде прилике у животу, ићи ћу редовно у цркву.“ „Када остарим, више ћу мислити на душу.“ Али ко нам је обећао сутрашњи дан? Највећа опасност за човека није увек у томе што чини велико зло. Понекад је много опасније када стално одлаже добро. Не каже човек Богу увек: „Нећу Те.“ Али својим животом често говори: „Сачекај мало, Господе, имам сада нешто прече.“А шта може бити прече од спасења душе? Њива је добра, рад је добар, породица је благослов Божји, имати кућу и бринути о деци јесте наша дужност. Али ништа од тога не сме заузети место Бога у нашем животу. Јер ако изгубимо Бога, можемо имати много тога, а у ствари остати празни.Човек може имати кућу, а да нема мир. Може имати новац, а да нема радост. Може бити окружен људима, а да буде усамљен. Може бити телесно здрав, а да му је душа болесна. Зато нас Господ данас подсећа да је душа наша највећа брига и највеће благо које нам је поверено.Посебно је важно да разумемо да нас Бог не позива из страха, већ из љубави. Он је припремио трпезу и зове нас. А највећа трпеза коју нам је дао јесте света Литургија. Овде нас Господ сабира, овде нас храни својом речју, овде нас учи како да живимо, овде нам даје себе у Светој Тајни Причешћа.Зато, када долазимо у храм, немојмо долазити само по обичају. Долазимо у сусрет Господу. Немојмо бити само телом у цркви, а мислима далеко од Бога. Отворимо своје срце и запитајмо се: „Господе, шта данас желиш да променим у свом животу? Коме треба да опростим? За шта треба да се покајем? Где треба да будем бољи?“ Јер вера није само да прекрстимо себе, запалимо свећу и одемо кући. Вера је да после Литургије будемо бољи људи него што смо били пре ње. Да муж више воли своју жену, да жена има више стрпљења, да деца поштују родитеље, да родитељи са љубављу васпитавају децу. Да не носимо мржњу у срцу, да не осуђујемо друге и да будемо спремни да помогнемо човеку који је у невољи. Господ и данас позива свакога од нас.Позива богатог и сиромашног, младог и старог, здравог и болесног. Нико није заборављен пред Богом. Само је питање: како ћемо ми одговорити на Његов позив? Немојмо чекати неки други тренутак да почнемо да живимо са Богом. Најбољи тренутак је данас. Данас можемо да се помолимо. Данас можемо да опростимо. Данас можемо да се покајемо. Данас можемо да учинимо добро дело. Нека нам данашње Јеванђеље буде опомена да земаљске бриге не ставимо испред вечног живота. Све што имамо на земљи једнога дана ћемо оставити. Али љубав коју смо показали, добро које смо учинили, вера коју смо сачували и живот који смо провели са Богом то носимо у вечност. Зато не одбијајмо Божји позив. Када нас Господ зове на молитву — одазовимо се. Када нас зове на покајање не оклевајмо. Када нас зове да опростимо — учинимо то. Када нас зове у свој храм — дођимо са радошћу. Јер Господ нас не позива да нам нешто одузме, већ да нам подари оно што свет не може дати: мир души, радост срцу и живот вечни.

јереј Немања Шево

6.9.2026.

Недеља тринаеста по Духовима у храму Рођења Христовог у Пироту

У Недељу тринаесту по Педесетници, у храму Рођења Христовог у Пироту Свету Литургију служио је јереј Миљан Панић, уз појање певнице храма и молитвено учешће верног народа.

По прочитаном светом Јеванђељу о злим виноградарима, отац Миљан се обратио сабраним верницима, указујући на дубоку поруку ове Христове приче. Подсетио је да се речи Господње о виноградарима не односе само на израиљски народ, већ да у њима препознајемо поуку упућену свим народима и сваком човеку. Господ виноград, односно Своје дело и Царство, поверава онима који ће прихватити Сина Божијег као Месију и донети плодове вере.

У наставку беседе отац Миљан је говорио о историји људске цивилизације, коју су кроз векове обележавали ратови, сукоби и мржња. Насупрот томе, хришћанин је позван да се најпре бори против зла у сопственом срцу. Та борба, како је истакао, води се молитвом, постом, покајањем, исповешћу, праштањем и Светим Причешћем. Када човек живи у заједници са Христом, тада задобија снагу да се супротстави злу и да га побеђује у свом животу.

Отац Миљан је посебно нагласио да своју наду не треба да полажемо у људску снагу и „синове људске“, већ у Сина Божијег, јер је Господ једини Онај који доноси истинско спасење, побеђује смрт и дарује вечни живот.

Завршавајући беседу, позвао је верне да се не уподобе злим виноградарима из јеванђелске приче, већ да својим животом буду на страни истине и правде, прихватајући Христа као Спаситеља и настојећи да донесу добре плодове вере.

О поклоњењу пред целивајућом иконом током великих празника: Умножимо љубав према ближњима!

 

Драга браћо и сестре у Христу,

Радују се наша срца када видимо храм испуњен верним народом, нарочито у дане великих празника. То је сведочанство живе вере и наше чежње за заједницом са Богом. Међутим, понашање не малог броја верника у храму пред нас ставља и духовни испит - испит љубави, пажње и обзирности према ближњима.

Света Литургија је врхунац наше вере и тренутак када сви заједно постајемо једно тело у Христу. Наша лична побожност, иако дубока и важна, никада не би смела да засени или омета заједничко богослужење. Када се по уласку у храм, пре самог почетка или за време свете Литургије превише задржавамо испред целивајуће иконе, стварамо велике гужве на улазу и ускраћујемо право другој браћи и сестрама да на време приступе светињи и уђу у храм.

Зато вам упућујемо неколико топлих пастирских савета како би у храму све протекло у миру и поретку:

1. БЕЗ ДУГОГ ЗАДРЖАВАЊА ПРЕД ЦЕЛИВАЈУЋОМ ИКОНОМ

Суштина је у срцу, а не у времену. Господ и Светитељи виде намеру нашег срца у једном тренутку! Направите кратак поклон и целив, упутите брзу молитву у срцу и одмах уђите у лађу храма ради учешћа у Литургији да бисте направили простор за оне који улазе после вас. То вреди пред Богом више него дуго стајање пред иконом којим правимо застој у реду. 

2. ИКОНИ ПРИЛАЗИТЕ ЗАЈЕДНО

Икона спаја, а не раздваја. Пред целивајућом иконом може се истовремено поклонити и целивати је више верника одједном, по двоје, троје, чак и више. Не морамо чекати да се простор потпуно испразни да бисмо пришли један по један. Ступајте пред икону заједно, као саборни народ Божији.

3. ПОКАЖИМО ЉУБАВ ПРЕМА БЛИЖЊИМА

Будимо обзирни. Личне молитве, читање имена за помињање и прављење многобројних метанија пред целивајућом иконом оставимо за време пре или после службе. Током гужви о великим празницима, највећа жртва коју приносимо Богу јесте управо пажња према ономе који чека иза нас у реду. 

4. УЂИТЕ ДУБОКО У ХРАМ

Одмах након целивања иконе, молимо вас да прођете напред и уђете дубоко у унутрашњост храма. Немојте се заустављати и стајати поред врата или око целивајуће иконе, како би се омогућило и свим осталим верницима који су иза вас да несметано уђу у цркву.

Света Литургија је чин наше заједнице, а ред, поредак и међусобна пажња су израз наше хришћанске љубави.

Нека нам света Литургија буде на духовну корист да у у миру, међусобној љубави и хришћанској пажњи проведемо сваки празник. 

Добродошли у дом Господњи!