5.5.2026.
Ђурђевдан се ове године пада у среду, постан дан. Славска трпеза треба бити посна. Спрема се риба и посна храна. Славски колач не садржи млеко нити јаја.
Смисао поста на дан славе, када он падне у среду или петак (као што је случај са Ђурђевданом ове године), крије се у суштинском питању: Шта је заправо слава?
Слава је дан када домаћин и његова породица исповедају, односно показују своју Православну веру. Највећи доказ вере није у томе да урадимо оно што нам је лако (да припремимо мрсну трпезу коју сви воле), већ да покажемо послушност правилима Цркве. Пост на дан славе је тест смирења – стављамо Божји закон изнад својих навика и жеља гостију.
Многи славу доживљавају као гозбу и дружење, али у православљу је слава пре свега молитвено прослављање светитеља и захвалност Богу. Ако славимо свеца који је живео свето и испоснички, а притом кршимо пост који је тај исти светац поштовао, ми тиме не указујемо част светитељу, већ правимо забаву ради себе. Стога је посна трпеза је израз страха Божјег и поштовања према светињи.
Светитељ којег славите, у овом случају Свети Георгије, поднео је огромну жртву за Христа. Када постимо на дан његовог празника зато што је среда или петак, ми симболично приносимо малу жртву. Тиме показујемо да нам је важније достојанство празника и сећање на Христово страдање (које се средом и петком обележава) него угађање стомаку.
Верује се да мрсна трпеза у посни дан не доноси благослов дому. Светац заштитник је наш заступник пред Богом. Домаћин који свесно „омрси” славу из страха шта ће гости рећи или због традиције која није црквена, заправо окреће леђа суштини хришћанства. Посна слава је прилика да се покаже да је дом истински хришћански, где се зна ред и поштује светиња тог празника.
Пост на слави мења атмосферу. Трпеза је тада скромнија по саставу, али често дубља по смислу. Гости који долазе на посну славу треба да знају да долазе у дом који поштује своју веру. То је прилика за домаћина да и кроз храну сведочи своје уверење.
Постити на славу која пада у среду или петак значи поставити духовно изнад материјалног. То је потврда да нам је Свети Ђорђе заштитник зато што се и ми, као и он, трудимо да будемо војници Христови који поштују Његов закон.
Једноставније речено - Светац се не слави храном, него молитвом. Ако бисмо мрсили у среду, ми заправо не бисмо славили Светог Ђорђа, него свој стомак. Он је био мученик који се одрицао свега за Христа, па је најмање што ми можемо да урадимо да се данас уздржимо од мрсне хране.
Најважније је да ви као домаћин зрачите радошћу. Ако гости виде да ви са љубављу и миром износите посна јела, они ће се осећати пријатно. Ваша доследност у вери без наметања кривице другима је најјаче сведочанство православног домаћина.
Што се тиче обичаја клања јагњета, то јесте веома стара традиција и потиче из времена пре хришћанства. Али ми данас не служимо паганским боговима, већ славимо Светог Ђорђа. Зато нам је важније да испоштујемо њега и црквени календар (који каже да је данас среда и да се пости), него да се држимо паганских обичаја по сваку цену. Ми смо данас хришћани и водимо се правилима Цркве, а не обичајима од пре Христа.
Доласком Христа, крвне жртве (клање животиња ради умилостивљења Бога) престају да имају духовни значај. Христос се назива Јагњетом Божијим које је себе принело на жртву за све нас. Једина жртва која се данас приноси на слави су Славски колач, жито и вино. То је "бескрвна жртва". Стога, у православној слави, главна 'жртва' су колач и жито. Све остало на столу је само храна за госте, а не нешто што чини саму славу светијом.
А за оне који ипак желе да славе мрсно, обичај је да се прослава раздвоји – посни ручак за сам дан славе, а печење може за други дан Славе.
