Браћо и сестре,
Данас
стојимо сабрани у светој Литургији, у радости Васкрсења, и слушамо Јеванђеље
које нам открива не само једно чудо, него читаву тајну нашег живота. Пред нашим
духовним очима стоји човек раслабљен, човек који је скоро цео свој живот провео
у немоћи, у чекању, у тишини своје боли. И његов уздах: „Господе, немам човека“
– као да је изговорен из многих срца и у наше дане.Јер, браћо и сестре, никада
човек није био више окружен људима, а више усамљен. Никада више речи, а мање
разумевања. Никада више могућности, а мање истинске снаге да се живи по Богу. И
зато је ово Јеванђеље толико блиско нама – јер говори о унутрашњој
раслабљености, о болести душе која се не види, али која разара. Али у ту тишину
долази Христос. Не чека да буде позван, не тражи оправдања – него прилази. И
пита: „Хоћеш ли здрав да будеш?“
То
питање, браћо и сестре, одјекује и у нашем срцу данас, овде, у храму. Не пита
нас Господ шта смо били, него шта желимо да будемо. Не пита колико смо пута
пали, него да ли хоћемо да устанемо. О, какво питање, браћо и сестре! Не
пита: колико си дуго болестан, не пита: ко је крив, не пита: зашто си пао –
него пита: да ли хоћеш да устанеш. Јер Бог, Који нас је створио слободне, не
спасава нас без наше воље. Он даје благодат, али очекује одговор.И чујемо
заповест животворну: „Устани, узми одар свој и ходи!“ И одмах човек постаје
здрав.То је слика свакога од нас. Јер и ми, браћо и сестре, често лежимо – не
телом, него душом. Лежимо у гресима које понављамо, у равнодушности која нас
успављује, у страху који нас паралише, у одлагању које нас удаљава од Бога. И
ми често говоримо: „Немам времена, немам снаге, немам услова…“А Господ стоји
крај нас, тихо, али силно, и пита: „Хоћеш ли?“И још нас упозорава, као онога
човека у храму: „Ето, постао си здрав; више не греши.“ Дакле, оздрављење није
крај, него почетак новог живота. Бог нас подиже, али од нас тражи да чувамо тај
дар. И баш зато је дивно што данас прослављамо и Светог Николаја Жичког, који
нам својим животом показује како изгледа човек који је чуо Христову реч и
заиста устао. Он
је био пастир свога народа у тешким временима, учитељ вере, проповедник
покајања и наде. Прошао је кроз страдања, кроз тамнице и изгнанство, али није
клонуо духом. Није остао „раслабљен“ у души, него је устао и носио свој крст,
сведочећи Христа и онда када је било најтеже.Његова реч је била жива и делатна,
пуна силе и истине. Он нас учи да вера није украса ради, него ради спасења; да
се не живи од празних речи, него од подвига; да је сваки дан прилика да се
устане и крене за Господом. Свети Николај није био само богослов који је лепо
говорио о Богу – он је био човек који је Бога живео. Зато се данас спајају
ове две поруке: Христова реч раслабљеном и живот Светог Николаја. Једна нас
позива да устанемо, а друга нам показује како изгледа човек који је устао и
кренуо за Христом до краја.Нека свако од нас данас у срцу чује ово питање:
„Хоћеш ли здрав да будеш?“ И нека не одлажемо одговор. Јер сваки дан одлагања
продужава нашу духовну раслабљеност.Устанимо, браћо и сестре, из греха, из
лењости, из маловерја. Узмимо свој одар – своје слабости, своје крстове – и
пођимо за Христом. А молитвама Светог Николаја Жичког, нека нам Господ да снаге
да не останемо лежати, него да ходимо путем спасења. Амин.
јереј Немања Шево
