Пироћанке као жене Мироносице

 Ако упоредимо Пироћанку из 16. века за коју тадашњи путописци кажу да је комуникативна и ведра, али уједно и веома побожна, уздржана од сваког порока и силно одана своме супругу (од кога се у смртним случајевима опраштала у неисказаној тузи, гребући своје лице и чупајући косу), са неким пиротским бакицама из познијих времена турске владавине, о којима Владимир Николић пише да су “живеле и умрле у Пироту, а нису знале шта је то пиротски вашар - осим по чувењу, иако је сваке године трајао месец дана”, онда морамо да приметимо да је однос ондашњих Турака ка њиховим сиротим булама, оставио траг и на хришћанске брачне односе у нашем крају.


Међутим, ови рђави османлијски утицаји се нису коснули дубоко побожних православних породица чија патријархалност није заснована на репресији, већ на међусобној љубави у којој је муж икона Христова, а жена икона Њему послушне Цркве, те је и она покорна своме супругу али сасвим драговољно и сразмерно љубави и брижности његовој. Ову иконичност у пиротској породици верно осликавају и речи Владимира Николића:

“Бракови су били срећни и брачници су проводили свој век у највећој љубави и узајамном поштовању. Брачно неверство је било врло ретко. Муж је волео своју жену, а она се `безмерно срамувала на свог мужа` и бојала га се. Овде да додамо да жена није била робиња свога можа. Она је била васпитана да чува кућу и да рађа децу. Но, у приликама које се тичу куће, муж је често питао жену за савет и слушао њено мишљење. Муж и жена су волели једно друго и поштовали на један особен начин. У старо време муж и жена су прве године једно с другим живели и општили све у неком стиду и страху. Муж залазећи у године, заузимао је свој положај старијег и почињао је слободније да се понаша према жени. Он ју је звао по имену и постајао интимнији, док је жена остајала вечито млађа и покорнија и никад није свога мужа дочекала седећи”.
Побожни мужеви у старом Пироту су ретко наглашавали своје брачно првенство, али су зато веома често истицали нежну снагу својих вредних жена коју патријарх Павле назива “свештеницом свога дома”. О том супружничком поштовању говоре пиротске пословице “‘Добра женица - света горица”, “На женине руке се свет прострел”, “Жена је стуб на кућу”, као и један запис потпуковника српске војске и носиоца многих ратних одликовања, Видена Тошића:

„У побожности Пироћана нарочито се истичу наше жене. Слободно се може рећи да праву веру и све хришћанске обичаје одржава жена која иако неука, са пуно смисла и разумевања чува веру својих прадедова, веру светосавску која је наше племе проводила кроз многа искушења и очувала у најкритичнијим моментима. Патријархална и побожна, она из такве вере црпе своју моралну снагу и моћ за живот и рад. Због њене дубоке побожности, честитости и вредноће, обично јој се уступа вођство породице и она је стуб куће и прави васпитач своје деце. Али и поред тога, Пироћанка се живо интересује за сва хумана и просветна друштва и у њима узима живог учешћа.“  
 
Православна патријархалност нимало није спутавала предузимљиве и вредне Пироћанке да живо учествују у црквеном животу нашег града и да се често покажу ревносније од својих супруга. Примера ради, било је више породица у граду у којима је хаџијску титулу носила само жена. Ову нарочиту побожност Пироћанки приметио је и Свети владика Николај. Набрајајући у својим “Диванима”, носиоце богомољачког покрета у целој држави, он истиче ћилимарку Костић Љубицу, хаџику из Пирота која је “са својим мужем хаџи Петром, много покретала људе на побожан живот, светлећи својим животом." Прота Љуба Антић у својим белешкама наводи да је наш Златоусти често наглашавао да се у пиротској побожности нарочито истиче женски свет и да су на свим поклоничким путовањима Пироћанке увек прве.

Старе Пироћанке су веома организовано деловале у оквиру православног удружења “Покров Пресвете Богородице” где су тридесетих година прошлог века пред Божићне и Ускршње празнике одевале сироте ученике, материјално помагале многим сиромашним породицама у граду, учествовале у мисионарском раду, организовале разне догађаје, и оно што је најважније - одржале  веру у  тешким временима комунистичке репресије, оставши једине у пиротским храмовима, као свете Мироносице негда под распетим Христом.




Пирот се овим храбрим и богољубивим женама дивио и испраћао их у живот вечни са великим поштовањем. Када се упокојила једна од првих чланица удружења, Николија, удова Николе Ранчића, обућара из Пирота,  управа је писала Хришћанској заједници хвалоспеве о њеној ревности и редовности на богослужењима. У поворци од њеног дома до Старе цркве и даље до гробља, били су присутни сви пиротски свештеници и бројни верници. Након опела, отац Љуба је одржао слово о Николији истичући њене супружничке и хришћанске врлине. Слично је испраћена и богољубива Младена, супруга Тодора Џунића...

Недеља Мироносица у храму Рођења Христовог у Пироту




У Недељу Мироносица, 19. маја 2024. године, Свету Литургију у храму Рођења Христовог у Пироту служио је јереј Немања Шево уз саслужење оца Миљана Панића уз одговарање певнице храма и присуства бројног верног народа.
Недеља Мироносица се у храму Рождества Христовог увек обележава колачарством и традиција без прекида траје дуго деценија још из времена наших прабака, побожних Пироћанки и хаџики, које су веома организовано деловале у оквиру Православног мисионарског удружења "Покров Пресвете Богородице", основаног тридесетих година прошлог века, и које су, што је најважније, одржале веру у тешким временима и у оквиру Хришћанске зајднице након Другог светског рата, као Свете Мироносице негда под Распетим Христом.


Беседу оца Немање, преносимо у целости:


Христос васкрсе, браћо и сестре!

"Ево, и ове недеље Света Црква пред нас изводи нове сведоке тога преславнога чуда, Васкрсења Христовога. Данас сведоче о томе жене Мироносице, које су се прве удостојиле да виде Васкрслога Господа. Прошле недеље о томе је сведочио Свети апостол Тома и остали апостоли Христови а ове недеље и жене Мироносице, које су показале више храбрости чак и од Његових ученика јер су прве после Његовог страдања и погребења кренуле на Његов гроб да укажу љубав коју су према Њему гајиле и раније, да Његово тело помажу мирисима и тако изврше своју дужност обавезу и љубав према Христу.

У оно време исповедати Христа значило је да сте сами себе осудили на смрт. Код Мироносица видимо веру која је била чак и јача од вере Христових ученика, јер када су Христа распели сви су се разбежали осим Светог Јована Богослова и ових жена. Због велике вере њихове, Господ се прво њима јавио. Оне су биле прве веснице најрадосније вести да је Господ васкрсао.


Данашње Јеванђеље описује нам како су жене Мироносице када је минула субота, узеле мирисе и кренуле да помажу тело Христово. По томе што су помазале тело Христово по томе су назване Мироносицама. Међутим, тај мирис није се само састојао од мирисног уља већ и од мира. То је онај мир који човек треба да носи у себи. То је онај мир који човек осећа када се сретне са Богом. А Бог је наш мир. Он је извор свакога мира. Правог мира нема без Христа. Правог мира нема без Јеванђеља. Нема га без свега онога честитог, ваљаног и поштеног. Без Христа можемо наћи само лажни мир. Зато је Господ при Вазнесењу Свом рекао: “Мир Свој дајем вам, мир Свој остављам вам”. Не даје Га као што га свет даје. Данас многи пишу о миру, а ми смо сведоци све већег немира у свету и људском роду. Зашто? Зато што људи хоће свој мир, а не Христов. Неће људи да прихвате мир који мирише Богом, него хоће свој мир, за који они мисле да је прави.
У наставку Јеванђеља видимо да су Мироносице имале мир јер су стално Христа носиле у себи. У времену када су многи бежали да виде распеће Христово, жене Мироносице су знале да има нешто и горе од телесне смрти а то је издаја или одрицање. Када издамо Христа и веру Његову, ми заправо издајемо себе, своју породицу, Цркву и човека као боголико биће Божије. Чим човек размишља високо о себи издао је себе. Зашто? Зато што је ставио себе изнад Онога који треба да обитава у њему, а то је Бог. Важно је да се чувамо издаје и да водимо рачуна да се не одрекнемо Христа, ни по цену овоземаљског живота, јер прави живот настаје тек после овог земаљског живота. Одрећи се Христа значи одрећи се спасења. Господ да нам пример ових жена Мироносица буде пример исповедања вере и неустрашиве борбе за истину. У мрачну црну ноћ, када су ухватили Господа Христа, када је Јуда издао Њега, када су Га водили на Голготу, када су сви ученици побегли од Господа – Мироносице су стајале близу Крста Његовог. Нису се плашиле никога. Вера њихова била је јача од вере ученика Христових. Вера жена јача је од вере људи, и зато се Господ Васкрсли јавио прво Мироносицама, јавио се прво Марији Магдалини и Марији Јаковљевој, јавио се њима јер су служиле Њему и веровале у Њега свим срцем, свом душом, свим бићем својим. И први Васкршњи поздрав, ангелски поздрав: „Христос Васкрсе!“ био је упућен Светим Мироносицама. Нажалост и у нашем народу као пример одсуства вере и а из страха, мушкарци су се удаљили од Бога. Ко је ту био и ко је сачувао веру у доба комунизма? То су наше прабаке и баке коју су знале да неустрашиво, као некада жене мироносице исповедају Васкрслог Господа. Колико овде има само крштених захваљући нашим бакама. Света Црква и данас с надом гледа у вас, благочестиве жене и сестре! Ви још увек одржавате веру у вашим породицама и бринете се за украшавање и лепоту храмова. Дакле, вољене мајке, жене и сестре,ево пример побожних жена-мироносица је пред нама! Њихов живот је и данас веома поучан за савремене хришћанке. Оне се нису одликовале врлинама док нису упознале Христа, Марија Магдалина је била обитавалиште злог духа, Марта је била пример овоземаљских жеља и светске таштине, али су их божанско учење Спаситеља, чуда Сина Божијег и Христова благодат потпуно препородили.

Браћо и сестре, многе душе су постојале као душе жена Мироносица, то су све оне хришћанске душе које су предане Господу Христу, које слушају Његове заповести, живе по Његовом Закону, извршавају Свето Јеванђеље и гаје љубав према своме Учитељу и Господу. Многе храмове и манастире градиле су благочестиве жене. И данас ми, овде сабрани који смо дошли на Свету Литургију у овај Божански храм, такође припадамо тим женама Мироносицама, јер и ми верујемо да је Господ васкрсао и верујемо ономе што је Господ показао преко својих ученика и преко њих.
Нека би дао Бог да у васцелом роду људском завлада управо радост Васкрсења. Да завлада мир. Да завлада вера и љубав. Нека би нам помогле молитве Светих жена Мироносица да се у нама зацари љубав, јер нам је она увек потребна. Потрудимо се да се исправљамо, да будемо храбри у исповедању вере и не дај Боже да се одрекнемо Христа и да издамо Христа.

Христос васкрсе!"



Томина недеља и празник Светог Василија Острошког у храму Рођења Христовог у Пироту

Томине недеље и на празник светог Василија Острошког чудотворца, 12. маја 2024. године, Свету Литургију у храму Рођења Христовог у Пироту служио је старешина храма, јереј Миљан Панић. У својој беседи он је поучио присутни народ о важности вере у Васкрсење Христово, те да је свака недеља и празник посвећен управо томе: „Сваке недеље и сваког празника, када обележавамо догађаје из Његовог овоземаљског живота, Пресвету Богородицу, светог Василија Острошког и све светитеље, који су своје животе осмишљавали Христом а неки и дали своје животе за Христа, сваке Литургије ми уствари објављујемо васкрсење Христово.“
Када се васкрсли Христос појавио пред ученицима, све њихове наде биле су испуњене и свака сумња била је отклоњена: „Онај, који их је водио кроз живот, који је васкрсао, Он се, на њихову велику радост јавља и после Васкрсења, и тиме се свака Његова реч и обећање испуњава“.
Но, иако је био сведок када је Господ васксао Јаирову кћер, Лазара, и видео Господа како хода по води, апостол Тома није веровао да је Он васкрсао, јер је стање маловерја типично за род људски: „Свето Јеванђеље је књига која говори о стањима људског духа, о страховима, сумњама и недоумицама, попут Томиног неверовања да је Господ устао из мртвих. Стога, опет у недељу, Господ се јавља и позива Тому да додирне Његове ране. Тек тада апостол исповеда: „Господ мој и Бог мој.“
Вера, пост, подвиг имају смисла тек у васкрсењу Христовом, по речима апостола Павла: „Ако Христос није устао из мртвих, узалуд је вера наша.“ Ако би нас неко питао у шта ми верујемо, каква је наша вера, наш одговор треба да буде да ми верујемо у Господа Исуса Христа, да је он Син Божији и да је то доказао својим васкрсењем из мртвих.“


Источни петак, Спаљивање моштију Светог Саве

 Христос Воскресе! 


Дана 10. маја 2024. године, у петак Светле седмице, када се молитвено сећамо обновљења храма Богородичиног Извора Животворне Воде у Константинопољу као и Спаљивања моштију Светог Саве на Врачару, свету Литургију у храму Рођења Христовог у Пироту служио је отац Петар Крстић. Након службе освећена је вода за укрепљење верног народа.


+++
“Источни Петак” или “Обновљенски Петак” Светле Седмице је дан када се прославља, љубави ради Пресвете Богородице, обновљење храма Богородичиног Извора Животворне Воде у Константинопољу, ради многих исцељења чак и васкрсење једног мртваца која се десише на овом чудесном извору (источнику).
На данашњи дан молитвено се сећамо и Спаљивања моштију Светог Саве на Врачару, јер мошти Светога Саве заиста беху за Србе непресушни извор вере, љубави, наде и окрепљења. Оне су пружале утеху и исцељење свакоме ко је са вером њима приступао. Стога Синан паша Београдски нареди да се тело Светог Саве пренесе из Милешеве у Београд и спали. Али са спаљивањем моштију Светитељевих, он не спали Светитеља, који оста жив пред престолом Божјим на небесима и у срцу и души свога народа на земљи -“Синан паша ватру пали, тело Светог Саве спали; ал’ не спали славе, нити спомен Саве!” – Богоносни отац наш Сава, апостол и светитељ Божји, постаде после смрти и мученик Христов.

+++







Светли понедељак и Ђурђевдан у храму Рођења Христовог у Пироту

 Другог дана Васкрса и на празник Светог Великомученика Георгија 6. маја 2024. године, свету Литургију у храму Рођења Христовог у Пироту служио је отац Петар Крстић уз саслужење оца Миљана Панића. Након службе освећени су славски дарови бројних свечара.