Стара црква у Пироту: децембар 2025

Плакат из 1932. године: Позив на милосрђе

Из архиве Старе цркве у Пироту:

Обраћање Светозара Мисирлића, председнкика општине града Пирота, уочи Божића 1932. године и његов позив да се помогне сиротиња.

Недеља 25. по Духовима - О Милосрђу и посту

У недељу 25. по Духовима, Свету Литургију у пиротском храму Рождества Христовог служио је отац Миљан Панић, уз саслужење оца Петра Крстића, молитвено учешће верника и појање певнице.
У беседи на јеванђеље о Милостивом Самарјанину, отац Миљан је подсетио на речи пророка Осије: „Милости хоћу, а не жртве“, нагласивши да управо милосрђе и човекољубље представљају суштинску поруку данашњег јеванђелског читања: „Нема служења Богу ако не служимо ближњем. А ко је ближњи? Онај поред тебе, онај који је у невољи, који је понижен, неприхваћен, онај који се обукао у Христа.“
Он је верницима пожелео благословен почетак Божићног поста, подсетивши да пост има дубоко духовно значење и да не подразумева само телесно уздржање: „Телесни пост је вековно утемељено искуство и неопходно помоћно средство за успешну духовну борбу против страсти, али има смисла тек кад разгори у нама саосећање према ближњем. Стога, да постимо да би и ми учествовали у трпези Господњој.“
Отац Миљан је позвао народ да учествује у добротворној акцији Епархије нишке „Један слаткиш, један осмех“ у којој се прикупљају слаткиши за децу из социјално угрожених породица и установа социјалне заштите.
Донацију можете предати у свим црквама Епархије нишке.
Такође, донацију можете уплатити и на динарски рачун 265-4050310001316-72 или слањем СМС поруке са садржајем ВДС на 3018.
Контакт телефон за све детаље акције 066-8288918.
Акција траје до 10. децембра 2025. године.

Аранђеловдан 2025.

Данас, на овај свети дан, славимо Сабор Светог Архангела Михаила и свих небеских сила, славимо небески поредак који је Бог установио, свет анђела који нам је дат за помоћ, заштиту и путоказ спасења. Свети Архангел Михаило стоји пред нама као војвода небеске војске, као онај који је у почетку векова подигао заставу верности Богу говорећи: „Ко је као Бог?“ И тим речима је отпочео борбу против мрака, гордости и обмане. Зато и ми, данас, сабрани око Свете Евхаристије, мислимо о истини и о лажима, о светлости и о сенкама које се и данас провлаче кроз свет. Јер иако живимо у двадесет првом веку, обмане нису нестале — само су промениле одећу. Савремени човек, иако окружен технологијом, често брзо посегне за оним што личи на магију. По домовима се могу видети фигурице жаба које „доносе новац“, слонови који „чувају срећу“, пирамиде које „чисте енергију“. Човек мисли да у то нема ништа опасно — али у томе лежи прва, најтиша обмана. Тамо где човек тражи замену за Бога, ту већ почиње духовни пад.Неко стави жабу на сто, неко слона ка вратима, неко пирамиду на орман — и у срцу човека јави се осећај као да је учинио нешто куповином тог предмета ради своје сигурности. И онда тај предмет постане нека врста малог „чувара“, нека замена за молитву, за Божју заштиту, за анђела чувара.
Али, браћо и сестре, Црква нас кроз векове учи: све то није од Бога, него од људске маште која тражи лакши пут. Нема жаба које доносе благостање; нема слонова који чувају дом; нема пирамида које светле некаквом невидљивом силом. Постоје само: Бог који чува, анђели који помажу, благодат која освећује.
Свети Архангел Михаило, који је стегао уста паднувшим духовима, данас стежу и наша срца да не поверују у празноверје. Исти онај који је победио стару лаж у почетку света, побеђује и данашње лажи које се крију иза „енергија“, „симбола“ и „срећних фигурa“.Из те духовне таме Црква нас дозива. Свети апостол Павле говори: „Знамо да је идол — ништа.“ А свети Јован Златоуст додаје: „Онај ко се узда у предмете, већ се удаљава од Христа.“
Свети оци кажу: „Кад човек напусти Бога, онда тражи замену, макар она била од дрвета или камена.“ А ми хришћани немамо потребу за заменама. Имамо истинског Чувара — Бога Живога. Имамо небеског брата — анђела чувара. Имамо молитву која отвара небеса, и Литургију у којој се небо и земља сусрећу. Зар да заменимо Архангела Михаила фигурицом слона који се продаје на пијаци? Зар да одустанемо од крста Христовог због некакве минијатурне пирамиде од пластике? Јер шта је сујеверје, браћо и сестре, него покушај да се Божја сила замени људском замишљеном „срећом“? Шта је вера у жабу која „доноси новац“, него одрицање да Бог даје све? Шта је нада у слона који „штити дом“, него заборав на анђела чувара? Шта је пирамидица „за енергију“, него заблуда да се благодат може заменити некаквом безличном, непостојећом силом. Нажалост у нашим православим домовима срећемо да људи крштени који иду у Цркву имају жабе,а кандило изнад иконе немају која треба да гори као захвалност Богу и свецу.
Сви ти предмети су неми као камен и глуви као дрво, али човек понекад управо камену даје оно што треба да тражи од живога Бога. Иако делују безазлено, они полако рађају навику срца да не тражи молитву, него магију; да не тражи благодат, него чаролију; да не клечи пред Богом, него да зависи од предмета.Православље није вера у предмете, него вера у Бога. Није вера у „срећу“, него у промисао. Није вера у „енергију“, него у благодат. Није вера у магију, него у љубав. А љубав Божја је једина сила која стварно мења живот. Али нека се чује глас Цркве:
Хришћанин не треба да тражи срећу — хришћанин тражи спасење.Не треба да се узда у знаке — него у крст.Не треба да се ослања на симболе — него на Бога који живи и који спасава.Када човек стави жабу у кућу, он тиме исповеда да верује у „срећу“. А ми не верујемо у срећу — ми верујемо у Промисао Божји.Када стави слона на полицу, он исповеда да верује у „предметну моћ“. А ми верујемо у благодат, која долази кроз смирење и молитву.
Када постави пирамидицу, он исповеда да верује у безличне „енергије“. А ми верујемо у живога Бога, који је Светлост над светлостима. Сваки предмет који човек постави изнад молитве постаје идол. А пошто је свет духовна стварност, човеку није свеједно у чије руке предаје своје поверење. Зато данас, у дан слављења небеских сила, позовимо у своја срца Архангела Михаила. Он није само заштитник у борби против зла — он је и учитељ чистоте вере. Он нас учи да се вера не купује, него живи; да се благослов не проналази у фигурицама, него у покајању; да се заштита не ставља на полицу, него у душу, молитвом, истином и љубављу. Нека овај празник буде за нас духовни угаони камен. Да све што у дому нашем није од светлости — уклонимо. Да све што носи мирис сујеверја — избацимо. Да све што одваја срце од Бога — оставимо.Да избацимо из православних домова предмет и лаж, а унесемо истину, молитву, светлост, икону и кандило.
И да уместо тога призовемо анђеле, који су од почетка били дати људској души да је воде у Царство.Нека нас Архангел Михаило закрили својим огњеним крилом, нека одсече са нас сваку заблуду, све сенке страха, сваку прелест сујеверја.
Нека укрепи наше домове миром, а наше душе истином. Нека нам дарује верност која не тражи замену за Бога, и чистоту која не познаје идоле. И нека благодат анђеоске светлости, која је данас просула небеса над нама, осветли наше путеве, укрепи нашу веру, сачува наш народ, и приведе нас све ономе што је једино спасоносно — Христу Богу нашем, Коме са Оцем и Духом Светим нека је слава у векове векова.
oорац Немања Шево, Сабор Светог архангела Михаила – Аранђеловдан
21. 11. 2025.
Храм Рождества Христовог у Пироту

Ђурђиц 2025.

Данас, браћо и сестре, славимо спомен Светог великомученика Георгија – Ђурђиц, прослављајући храброст, веру и победу човека који се читавим бићем предао Христу. И Црква нам баш данас ставља пред душу јеванђелско зачало о човеку кога је Господ спасао од нечистих сила, док је истовремено пропала огромна свињска крда. А у томе се открива велика и дубока тајна колико је човек драгоцен пред Богом, и колико је опасно када се човек одвоји од Љубави Божије.Господ улази у гадарински крај и наилази на човека потпуно разрушеног, обесвећеног, у гробљима, без одеће, без мира, без лица. Свети Оци кажу да овај човек представља човека који је пао у дубину греха – човека који више не личи на себе. Али када Христос долази, нечисте силе беже, а човек се обнавља. Постаје оно што је Бог о њему замислио – разумно, чисто, слободно биће. А свиње, у које су ушле нечисте силе, појурише у понор и утопише се. Тај призор није дат да би нас уплашио, него да би нам показао да се зло по својој природи уништава, да оно не уме да живи, да не ствара, него само разара. Пропаст свиња јесте слика пропасти греха. А спасење бесомучника јесте слика спасења човека, за кога је Христос дошао и проливао своју Крв. И ту се открива нешто још дубље: људи из тог краја нису се обрадовали спасењу брата свога.Више су ценили своје стадо него човека. Више им је било стало до земаљске користи него до спасења једне душе. Молили су Господа да оде од њих — страшне речи! Управо зато што су више волели свиње него човјека. А то и исто сад кад човјек умисли да је неки газда па више воли своје богаство и гази достојанство људи око себе,јер у гробу нема џепова,оно што можемо пренети са оне стране гроба јесте што понесемо у своме срцу а то је љубав,мислосрђе и стати пред Господа,ако је то мржња,завист гнев то нас одваја од Господа. А данас, када гледамо у лик Светог Георгија, видимо човека који је све ценио мање од Христа. Он није био опчињен ни моћи, ни звањем, ни богатством, нити чак животом. Његово срце није било у свињском тору земаљских страсти, већ у Царству Небеском. Када је требало да бира између Христа и земаљског мира, он је изабрао Крст, и зато га је Бог венчао славом. Свети Георгије је био младић, угледан, храбар, богат, високог положаја. Али он није био роб ничега. Ни части, ни славе, ни богатства, ни страха. И када је дошло време да каже коме припада, он је устојао пред царем који је тражио од њега да се поклони идолима и рекао: „Ја сам слуга Јединога Бога.“ У том тренутку, као да се у једном човеку срушио цео свет гадаринских житеља: свет у коме је све важније од истине, све вредније од човека, све јаче од љубави.
Свети Оци кажу: „Георгије је победио мучитеље, јер је прво победио себе.“ Победио је сваки страх, сваки компромис, сваки интерес који би га могао одвојити од Христа. Његов подвиг је одговор на јеванђелску драму гадаринских житеља: док су они исцелитеља истеривали, Свети Георгије је Христа исповедао; док су они више волели стада него човека, Свети Георгије је човека љубио кроз верност Богу; док су они бежали од светлости, он је у светлост ушао.
У спасеном бесомучнику видимо шта Бог може учинити од човека који Му се преда. У пропалим свињама видимо шта бива са свим нашим греховима, страстима, пороцима – њихова је судбина бездан. А у Светом Георгију видимо човека који је живео управо тим јеванђелским путем: Бога изнад свега, човека као брата, срце као жртвеник љубави и храбрости. Свети Георгије се није уплашио цара, ни мука, ни смрти. Плашио се само једног – да не изда Христа, да се не одвоји од Љубави која живот значи.Оно што верујеш то треба да исповедаш. Зато је Црква кроз векове певала: „Страдањем својим добру веру си украсио“, и зато га је назвала Победоносац. Не зато што је победио људе, нити због војничких подвига, него зато што је победио све што човека одваја од Бога – страсти, страх, кукавичлук, гордост.
Вратимо се још на тренутак човјеку из данашњег Јеванђеља. Када је Христос кренуо да уђе у лађу, спасени човјек Га моли: „Господе, пусти ме да идем са Тобом.“ А Господ му каже: „Иди кући, и кажи шта ти Бог учини.“ Христос га шаље у свет да буде живо сведочанство. И ми, браћо и сестре, после сваке Литургије добијамо тај исти позив: идите у своје домове, у своје породице, у своје радне дане, и носите мир Христов. Будите сведоци да вас Христос ослобађа, чисти, исцељује. Наша је вера најистинитија онда када другима показује да Бог мења човека.Молимо Светог Георгија да укрепи нашу душу, да нам подари снагу да одбацимо све своје „гадаринске свиње“све страсти, пороке и слабости. Да нам да срце чисто и смело, како бисмо стали пред лице Христово као истински људи, као они које Љубав Божија спасава и преображава. Нека молитве Светог великомученика Георгија буду са свима нама, сада и у векове. Амин.

Димитровдан 2025.

На празник Светог Великомученика Димитрија, Свету Литургију у храму Христовог Рођења у Пироту служили су свештеници Петар Крстић и Немања Шево уз одговарање певнице храма и молитвеном учешћу бројног верног народа. Након службе, пожелевши свим свечарима срећан и благословен празник и славу, свештеници су осветили славске дарове.

Преподобна мати Параскева: Живи за Бога, и живећеш вечно!

2025.
Драга браћо и сестре у Христу, данас наша света Црква прославља једну од највољенијих угодница Божијих, преподобну мајку нашу Параскеву, коју наш народ с љубављу назива Света Петка. Кроз векове, она је постала не само света и чудотворна монахиња старине, него и духовна мајка српског народа, заштитница, утешитељка и молитвеница за све који јој се обраћају. Њен живот је тих, али моћан пример како човек, иако слаб, може постати храм Духа Светога, ако своје срце преда потпуно Богу. Света Петка је једна од најдивнијих цветова који су процветали у Христовом врту. У њој је човек постао потпуно Христов, и зато је Бог прославио.
Рођена је у близини Цариграда, у побожној хришћанској породици, и још као дете чула је речи Јеванђеља: „Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе, и узме крст свој, и за мном иде“ (Мт 16,24). Те речи су запалиле њено срце, и од тада је свим бићем пожелела да иде за Христом. Напустила је свет, богатство и земаљску славу, и пошла путем подвига, молитве и поста. Њен живот није био испуњен великим делима по мерилима овога света — није владала, није писала, није се истицала — али је у тишини пустиње и у плачу покајања стекла благодат Божију. Света Петка је управо у том смирењу била велика — јер је знала да је сва снага човека у Богу. Управо у томе је била снага Свете Петке — у дубоком смирењу, у чистој молитви и у љубави према Богу.
Подвижнички живот проводила је у Светој Земљи, крај Јордана, где су се вековима подвизавали највећи светитељи. Када је дошло време њеног упокојења, преподобна је тихо предала душу Господу, а после њене смрти Господ је прославио њено име. Њене мошти остадоше нетрулежне и мироточиве, као сведочанство чистоте њеног живота и благодати Божије која је у њој обитавала. Где год су се њене мошти налазиле, ту су се људи сабирали, ту су болесни оздрављали, тужни налазили утеху, а грешни покајање. Од Цариграда до Трнова, од Београда до Јашија, њено свето тело сија као видљиви знак невидљиве Божије силе.
Наш народ ју је од најранијих времена заволео као своју мајку и заштитницу. Кроз векове страдања, турског ропства и многобројних невоља, народ је говорио: „Света Петко, моли Бога за нас!“ И њена молитва није престајала. Свети владика Николај каже: „Света Петка је као сунце које сија и греје све који јој прилазе; она је као извор воде живе, ко се њом умије, осећа се новим човеком.“ Она је била и остала узданица сиромашних, утеха болесних, прибежиште напуштених. Где год је вера жива, тамо је и њена сенка као благослов, њена молитва као тихи дах Божији који олакшава сваку муку.
Света Петка нас учи да је највећа слава у одрицању од себе ради Христа. У времену у којем се све мери уживањем, успехом и славом, она нам показује да је прави пут — пут смирења, поста, молитве и доброте. Свети Николај Охридски пише: „Она је оставила све ради Христа, и зато јој је Христос све дао — и славу, и чудотворну силу, и љубав народа.“ Она нас учи да човек који све изгуби ради Бога, заправо ништа не губи, него задобија вечност. Њен живот је позив сваком хришћанину да се не задовољава спољашњим, него да чисти унутрашњег човека, срце своје. Господ је рекао: „Блажени су чисти срцем, јер ће Бога видети“ (Мт 5,8). То је пут Свете Петке — чистота, покајање, молитва.
Али она нас учи и љубави према ближњима. Њено срце није знало границе. Иако је живела у пустињи, она је у молитви обухватала цео свет. Њена љубав је била као огањ који не спаљује, него греје. Зато је и данас, после толико векова, осећамо као блиску, као живу. Њене свете мошти још увек миришу, јер је мир Божији остао у њој.
И ми, браћо и сестре, позвани смо да следимо њен пут. Не можемо сви у пустињу, али можемо у срцу створити тишину, тренутак молитве у којем ћемо разговарати с Богом. Не можемо сви оставити дом, али можемо очистити дом своје душе од злобе, гордости и зависти. Не можемо сви постати монаси, али можемо бити хришћани који живе по мери Јеванђеља — скромно, смерно, с љубављу и стрпљењем. Свети Јустин Ћелијски каже: „Света Петка је сведочанство да је човек створен за вечност. Њен живот је заповест: живи за Бога, и живећеш вечно.“
Нека нам Света Петка буде путеводитељка у временима када вера слаби и када људи траже смисао у пролазном. Нека њене молитве буду оклоп нашој слабости и светлост нашем путу. Ако је она, као млада девојка, могла да све остави ради љубави Христове, можемо и ми да оставимо своје грехе, своје гордости, своје навике — да бисмо нашли прави живот у Богу.
Зато, браћо и сестре, молимо се данас Светој Петки са вером, као што су се вековима молили наши преци: да нас закрили својим молитвама, да сачува наше домове, наше породице, наш народ; да нам подари снагу у болестима, утеху у жалости, наду у сумњи. Нека нам њен пример буде светлост и позив да се не бојимо да живимо по Богу, јер Господ не оставља оне који Му верују.
Преподобна мати Параскево, молитвенице и утешитељко, покриј нас својим светим омофором, сачувај нас у вери, смирењу и љубави. Моли Бога за нас грешне, да се и ми удостојимо вечног Царства Христовог, где Ти са анђелима и светима славиш Оца и Сина и Светога Духа, у векове векова. Амин.

Покров Пресвете Богородице

2025.

Недеља 18. по Духовима - На Твоју реч, Господе!

У Недељу 18. по Духовима Свету Литургију у храму Христовог Рођења у Пироту служили су свештеници Петар Крстић и Миљан Панић. Отац Петар је у својој беседи народу говорио о данашењем Јеванђељу и позиву Христовом апостолима да буду Његови следбеници: „Господ зове Петра и ученике да риболове у дубини, јер је тамо добар улов – где су велике борбе, велика је и награда.“ Видевши сва чуда Господња, Апостоли напуштају све и полазе за Њим: „Апостол Петар је свестан својих слабости, али је и искрен у својој вери, и говорећи „На Твоју Реч Господе!“ препушта се речи Божијиј у потпуном поверењу и послушању. Тако и ми, угледајући се на ту веру апостола, треба да без икакве сумње прихватимо Господа, стављајући Његову Реч на прво место, јер је плата велика на Небесима.“

Недеља 17. по Духовима - о вери жене Хананејке

У Недељу 17. по Духовима Свету Литургију у Старој пиротској цркви Рождества Христовог служио је јереј Немања Шево.

"У име Оца и Сина и Светога Духа
Данас нам Свето Јеванђеље открива један од најдубљих и најснажнијих примера вере — веру жене Хананејке, која у свом искушењу и болу, с пуном надом и трпељивошћу, јер када мајка види своје дете како страда — ништа је не може зауставити. Она прелази границе и вапи Господу нашем Исусу Христу и говори: „Господе, сине Давидов, помози ми!“ Ова једноставна, али моћна молитва испуњена је вером која не познаје границе ни препреке. Овде видимо да вера није ствар припадности неком народу, ни људских заслуга, већ дубока унутрашња повезаност са Богом, непоколебљива вера, нада и љубав која све подноси. Али браћо и сестре, Бог увек чује. Његово ћутање није равнодушност, него испит вере. Он жели да открије дубину наше молитве — да види да ли је то само реч, или срце. Иако је Христос најпре упозорава да је послан само изгубљеним овцама дома Израиљевог, жена Хананејка не одустаје, већ са смирењем и мудрошћу одговара: „Господе, помози ми!“ и када јој Господ каже: „Није право узети хлеб деци и бацити псима,“она одговара: „Да, Господе, али и псима је дозвољено да једу мрвице са стола својих господара.“ Овим речима она показује веру која се не покорава ограничењима овога света, која не тражи велика чуда већ верује у благодат Божју која обилује и на оне који се смирено приближе. Сваки од нас носи у себи своје болове и потребе. Али Господ позива да Њему дођемо као деца, с вером и љубављу, и Он неће одбити ниједног који му истински вапије. Свети апостол Павле нас опомиње да је вера суштина наде и ослонац душе. Вера која трпи и која све преображава. Драга браћо и сестре, вера жене Хананејке је позив и на нашу молитву и на наш живот. Она нас учи да у тренуцима недаћа и очајања, када нам се чини да нас Бог оставља, ми не посустанемо, већ да се с вером и трпељивошћу обратимо Њему. Нека нам овај дивни пример вере жене Хананејке буде узор да и ми усрдно и смирено прилазимо Господу, да верујемо у Његову безграничну љубав и милост. Јер је вера наша сила и светлост која нас води кроз живот, упркос свим искушењима. И као што смо видели у примеру жене Хананејке, вера је дар који нам Господ дарује — дар који у најтежим тренуцима нашег живота светли као јасна звезда на ноћном небу. Вера је наша сила и утеха, наша непоколебљива лука на бурном мору живота. Нека нам овај поучни пример жене буде непрестани подстицај да са смирењем, упорношћу и пуним поверењем прилазимо Господу. Јер као што је она нашла милост и исцељење, тако ће и свако од нас који истински вапије: „Господе, помози ми!“ Нека у нашим срцима живи ова вера, и нека нас она води на путу спасења, у миру и радости, сада и увек, и у векове векова. Амин."

Недељa 16. по Духовима, беседа о талантима

У Недељу 16. по Духовима Свету Литургију у храму Христовог Рођења у Пироту служили су свештеници Миљан Панић и Немања Шево уз одговарање певнице храма и молитвеном присуству верног народа.
Након прочитаног Јеванђеља о талантима, беседу је одржао старешина храма, отац Миљан Панић: „Сваки човек има бар један талант дарован од Бога. То је пре свега дар живота. А ту су и таланти духа - дарови љубави, вере, молитве, поста. Ту су и све свете Тајне, које нам Господ даје не по заслузи већ из љубави према човеку.“ Али није довољно само примити таланат, треба га и умножавати: „Дарове треба умножавати у корист Бога, себе и других људи. То је дар да будемо људи. Онај који то чини у славу Бога, узраста и усавршава се у љубави Божијој.“

Божићне честитке из архиве Старе пиротске цркве

У архиви храма Рођења Христовог постоји колекција божићних и васкршњих честитки, писама, дописница и разгледница упућених Старој цркви, углавном проти и архијереском намеснику пиротском, Љубомиру Антићу, у периоду од 1950. до 1980. године. Пошиљаоци су махом били колеге свештеници, родбина, пријатељи, сестринства и братства манастира, верни из дијаспоре или су упућиване од стране званичника СПЦ, попут епископа нишког Јована или патријарха српског Германа. На њима је углавном приказивано Рођење Христово са фресака српских манастира или са дела познатих домаћих и светских аутора. На честикама које је Патријаршија упућивала вернима и парохијским храмовима увек би стојао и својеручни потпис Патријарха српског зеленим мастилом, симболично у боји Духа Светога.

Честитка са потписом патријарха српског Германа (столовао 1958—1990):

Епископ нишки Јован Илић, родом из пиротског села Дојкинци, честита Рождество Христово и Нову 1957. годину пиртском намесништву:

Света обитељ манастира Пресвете Богородице код Височке Ржане са духовником осем Дионисијем Пантелићем честита празнике проти Старе цркве у Пироту, 1972. године. Отац Дионисије у том манастиру боравио од 1958. до 1974. године: