Упокојио се у Господу духовник манастира Светог Стефана у Липовцу, схи-архимандрит Дионисије (Пантелић).
Отац Дионисије је сигурно био један од духовника који је својим саветима крепио верни народ и стога објављујемо разговор са њим који је обавила редакција нашег билтена "Млади православац" фебруара 2003. године приликом једне од посета манастиру Липовац.
"Млади православац", фебруар 2003. године
Отац Дионисије, 2016. год.
МП: Пуно смо
читали и слушали о Богомољачким покретима које је водио владика Николај
Велимировић. Реците нам да ли памтите те покрете и да ли сте познавали чланове
Хришћанске заједнице?
Отац Дионисије: Не памтим
те покрете како су се развијали, али памтим како су деловали. Познавао сам
људе, чланове тог покрета. Богомољачки покрет је био добар покрет који је људе
оплемењивао. Сви чланови Хришћанске заједнице су редовно долазили у цркву,
водили су рачуна да долазе на богослужења, да се причешћују редовно, да се
венчавају млади, да се крштавају. Они су поучавали вери своје комшије и
пријатеље и тако водили рачуна о томе да се секте не развијају. Упознавали су
своје грађане са правом вером јер ко не познаје своју веру лако прилази
сектама. Црквени прописи су обавезивали члана хришћанске заједнице да поштују
државне законе. Сваки члан је волео и поштовао своју државу а није мрзео друге
нације јер хришћанин не сме да мрзи . Може да мрзи грех и оно зло и
неисправност које човек чини али не и самог човека. Њега може да жали и да му помогне
... Били су то ревносни хришћани и велика је штета што тог покрета нема данас.
МП: Да ли је
у то време и у нашем крају било чланова Хришћанске заједнице?
Отац Дионисије: Пирот је
био побожан град од старине. Владика Николај га је назвао "Мали
Јерусалим". Дао је три владике: владику нишког Јована, владику жичког
Василија и владику браничевског Венијамина ...
За време
мог боравка, у Пиротском крају је било доста чланова Хришћанске заједнице и сви
су били ревносни хришћани. Височки крај је био најпобожнији. Село Рсовци се
истицало по броју чланова Хришћанске заједнице. И у Димитровграду је било
десетак врло побожних хришћана ... То је погранично место и страх је ту био
много већи и много су се више покоравали властима, тако да су ту били жешћи
комунисти. То је један добар и честит народ.
Отац Дионије у младости
МП: Поменули
сте владике - Пироћанце. Да ли сте имали сусрета са владиком Василијем
Костићем који је за време свог земног живота пуно пострадао од
комуниста?
Отац Дионисије: Владику
Василија Костића сам лично познавао. Он је био високи интелектуалац. До
1947-8. радио је као професор на Богословији у Битољу, а онда је изабран за
владику бањалучког, касније жичког. И као владика и као човек истицао се
добротом и ревношћу. У Бањалуци су га комунисти тукли, вукли за браду, гађали
јајима, тако да је крвав дошао у Београд.
МП: Комунисти
су на разне начине вршили притиске на свештена лица и вернике. Како ви памтите то време насиља
над Црквом?
Отац Дионисије: После
ослобођења комунисти су почели претњама и насиљем да врше притисак на Цркву. То
је било зато што су на власт дошли људи нешколовани, нестручни. Касније су они
прочистили своје редове и почели перфидније да делују тако да је било више
страха него самог притиска. Плашили су вернике отпуштањем са радних места.
Деловали су и преко обданишта, школа, омладинских организација. Држава је
радила на томе да се село што више раслојава и расејава - дошло је до велике
миграције становништва из села у град. А у граду је могло лакше да се
контролише човековим запослењем и животом. Тако да су у цркву долазили углавном
они људи који нису били директно везани за државу.
МП: Да ли вам
се у то доба десило да је неко од тих најревноснијих противника Цркве променио
своје мишљење и преобратио се?
Отац Дионисије: То су
исхитрени и лоше научени људи који кад дођу у додир са Црквом онда показују
велико интересовање за њу. Десило се да је у Пироту оженио ћерку једних наших
пријатеља удбаш на високој функцији. Родило им се дете. Међутим, дете како се
родило не престаје да плаче. Крстили га они, а дете и даље плаче. И добијем ја
дописницу од таште тог удбаша у којој ме позивају да дођем у Пирот. Било ми је
страшно непријатно. Знао сам у каквој је он служби и да му је посао усмерен
директно против Цркве, а сад је требало баш његовом детету да читам молитву.
Кад сам дошао, сви су седели у другој соби. Требало је да читам молитву у
кухињи. Прочитам молитву, а дете у току молитве престане да плаче и заспи.
Наравно, одмах се спремим да пођем кад ме његова ташта заустави и рече ми: Он
хоће да те види. Ја помислим: шта је ту је, да побегнем не могу. Међутим,
почели смо да причамо о разним темама и све прође у најбољем реду. После неког времена сретнем ту нашу
познаницу и она ми каже да је разговор који смо водили те вечери на њеног зета
оставио јако позитиван утисак и да је он из корена променио своје мишљење о
Цркви. Ми смо се касније и спријатељили
и кад смо се сретали у граду, изљубили би смо се као да смо кумови, иако је био
у таквој служби.
МП: Када смо
код вашег боравка у Пиротском крају, да ли памтите један занимљив случај из
шездесетих година када су кренули тракторима и багерима да сруше цркву у
Завоју. Десило се да су се машине
непрестано квариле, једноставно нису хтеле да крену на светињу?
Отац Дионисије: Памтим да
је било речи о потапању цркве, а за тај случај нисам чуо мада уопште не сумњам
да се то догодило. Кад је пруга пролазила за Сарајево, преко Овчара и Каблара,
требало је да прође баш преко места где се налазио манастир Преображење. Српска
православна Црква није имала избора и дала је дозволу да се манастир пребаци са
једне на другу страну реке. Када су рушили цркву, интересантна ствар, сви који
су ту радили лоше су прошли иако нису имали у томе греха. Сви радници су
изгинули, а пословођи је полудео син.
МП: Хвала
Богу, време несретног комунизма је иза нас и сада се дешава да се људи полако
враћају вери, а највише млади.
Отац Дионисије: Добро је
што су млади почели да прилазе Цркви и вери. И важно је да то код њих није само
обичај и традиција већ доживљена вера. Добро је што је повратак вери почео од
интелектуалаца, од младих. Долазе са свих страна, из Ниша, Лесковца,...
МП: Када смо
ми (млади) кренули у цркву, затекли смо баке које су сваке недеље редовно
долазиле на свету Литургију. Изгледа да су у та тешка времена жене биле
истрајније у вери.
Отац Дионисије: Жене су
се увек више истицале у вери и црквеном животу. Истина је и да су на њих
комунисти мање обраћали пажњу. Наш народ каже: "Жена - шта зна она!".
Међутим, вера се управо одржала преко жена. Тако је било и за време апостола.
За време страдања Господа Исуса Христа апостоли су се разбежали, а жене су га
пратиле у стопу. И за време суђења, и за време распећа, и страдања, ту су биле
жене мироносице. Једино је од апостола уз Господа остао свети Јован Богослов,
који се истицао у љубави према Христу Богу ... Увек су жене ревносније у вери.
Зато је важно да мајке и жене воде рачуна о томе да се иде у цркву и причешћује.
Јер кад жена води рачуна о томе, онда у кући има реда. Наше баке
су колико-толико одржале веру у народу. Можда је то неки примитиван начин али је лакше њега исправити
него ићи испочетка. Јер вера је као жар - чини се да је ватра угасла, али довољно
је само мало да се она опет распламти.
МП: У школама
је почела Веронаука. Међутим, појавио се и нови предмет Грађанско васпитање
који је прихваћенији од Веронауке. Да ли је то последица јаког утицаја са
запада. Сведоци смо да преко свих могућих медија наша деца примају западну
(анти) културу?
Отац Дионисије: Шта је
верско васпитање? То је једна обавеза. Хришћанство обавезује човека да буде
поштен, честит, да не мисли зло другом човеку, већ да га поштује и да му
прашта. Тога се човек тешко прихвата, јер је то жртва и одрицање. Грађанско васпитање је веома пагубно. Што
неваља на западу, ево га код нас. А комунизам нас је припремио да лакше
прихватамо абнормалне ствари које нови светски поредак намеће као природне.
Припремио је људе да примају све оно што им осакаћује веру. На пример, на
западу многе државе озакоњују везу хомосексуалаца, а сутра ће
доћи и код нас. Све је лакше прихватити од православне вере, јер није потребно
жртвовати се ни за кога.
МП: Такође,
код нас се лако прихватају и често посећују разни видовњаци, самозвани пророци,
читачи судбине.
Отац Дионисије: Наш народ
је склон томе да сазна шта ће се сутра догодити, а то је Тајна Божија. Кад је
Христос Господ говорио ученицима о Свом Другом доласку и Страшном суду рекао
је: "А о дану томе или о часу нико не зна, ни анђели на небу, ни Син, до
једино Отац." (Мк. 13, 32.) Није
било потребно да апостоли знају кад ће то време наступити. Па како су они
пренели на нас веру, тако и ми не треба да знамо кад ће се шта догодити у
будућности. Замислите како би човеку било да зна кад ће да умре. Нико не би
дочекао смрт. Убио би се пре времена јер би му било тешко то чекање. Или да зна
кад ће да умре неко њему најдражи, супружник, мајка, дете ... То би било
страшно. Бог није открио човеку оно што би му шкодило да зна, јер Бог је љубав.
Бог је радост. Бог не жели да живимо у неизвесности, ишчекивању, него да живимо
безбрижно, да не патимо ни за чим.
"Млади православац" испред цркве Светог Стефана у манастиру Липовац, 1999. год.
МП: Реците
нам какво је наше монаштво данас и колико оно може да заштити народ од оваквих
негативних утицаја?
Отац Дионисије: Снага
једне Цркве огледа се у томе какво јој је монаштво. Ако је бројно, онда је
Црква јака. Причао сам са једним бугарским духовником и рекао ми је да Бугарска
Црква броји 75 монаха што женских, што мушких. То је веома лоше верско стање.
Код нас се монаштво одржало и то је утицај Богомољачког покрета. Јер из тог
покрета су се регрутовали монаси. Код Бугара није било таквих покрета и
комунизам их је много више упропастио него нас.
Манастири
су увек чували своје вернике. У Бовањској нахији, како сóу Турци звали овај
крај по селу Бовану, било је деветнаест манастира од којих је један манастир
светог Стефана у Липовцу. И зна се да за време Турака ни једна породица у том
крају није примила ислам. То значи да су се људи окупљали око манастира и да су
монаси чували и куражили народ ... Тако и данашњи монаси треба да се баве
интелектуалним радом, да људе поучавају и да живе прописно како Јеванђеље учи.
МП: Оче
Дионисије, причали смо о Хришћанској заједници некада, реците нам за крај ваше
мишљење, да ли је могуће да она данас опет оживи?
Отац Дионисије: Морамо да
се трудимо, и ви и ваши родитељи и сви честити грађани. Треба не само да се
прича, него мора да се живи. Ја сам исповедник деце на Богословији па им често
кажем: "Децо, све друге науке не обавезују ученике да живе по тој науци
коју уче, али веронаука, верско васпитање обавезује да оно што се учи, мора и
да се пренесе на свој лични живот и да сутра примером доказује своју
веру". То је веома важно. Кажем вероучитељима да није битно колико ћеш да
му кажеш о својој вери, битно је да животом живиш оно што говориш. То је
најверније и много више каже него речи, јер речи се чују и забораве, а дела
остају.
