Хладно и магловито васкршње јутро. Ходамо у литији око храма и заједно са светим Мироносима, срцем и мислима, путујемо до пећине у којој је сахрањен Христос. Замандаљена врата храма представљају запечаћену камену плочу коју су чували римски стражари. Земљотрес који се у Јерусалиму тада догодио, развалио је плочу са гробнице и бацио стражаре у дубок сан. Зато се и наша врата сада отварају, док се у храму њишу полијелеји, раскошни црквени лустери, које су чика Камен, Снешка и Љуба претходно добро заљуљали. Након јутарње службе почиње Васкршња литургија.
Црквени амвон је „наћитен с перашће“ које су у суботу „чиниле“ вредне пиротске домаћице. До њих ће успети да дођу само они најхитрији. То су углавном наша деца и наше драге старице.
Љубав ка богољубивој песми окупила је за певницом различите генерације, природе и темпераменте. Узимајући све то у обзир, она прилично добро звучи
Као и сваке године, отац Миљан је читао Васкршње посланије.
Потом се причестила скоро цела црква. У реду за причешће био је и један црнац који нам је брзо утекао те нисмо успели да га ништа упитамо. Тек смо касније од поп Јоце (који увек све први дозна) чули да је овај тамнопути човек из Нигерије. Тренутно живи међу азилантима на Четвртом километру, крштено име му је Никола и често долази у наш храм да се помоли, љубећи претходно потпоре зидове на самом улазу.
Лепо и дирљиво било је видети и како син причешћује свога оца.
Вернике је испред храма, у припрати, чекала галерија раздраганих дечијих радова који су осликани недељу дана раније, на Врбицу.
Након свете литургије, следила су честитања и наравно куцање јајима уз сверадосни поздрав:
Христос васкрсе! Ваиситину васкрсе!
