Мало који град у Србији може да се похвали тако дивно исказаном љубављу ка Рођењу Христовом као што може Пирот. Та љубав покренула је наше претке на далека путовања, хаџилуке, чак до Свете Земље и Витлејема. Као божићни звездари и пастири, притицали су Пироћанци чудесној пећини у којој је, по речима Светог владике Николаја, почело да куца најтоплије срце на овоме свету. Овом љубављу је и усред града Пирота подигнут 1834. године величанствени споменик посвећен Божићу - храм Рождества Христовог.
Обест турска није дозвољавала да се светиња хришћанска, а особито српска, много уздиже и да буде приближно једнака њиховим џамијама. Зато су Турци дали наредбу да нова црква мора бити ниска и не слутећи да ће она тако укопана, укуткана и топла, још више подсећати на свету пећину витлејемску.
Стара црква у Пироту подигнута је за време турског султана Абдула Махмута посред мноштва тадашњих џамија и минарета, а у близини речице Боклуџе која је протицала кроз центар града. Градња је почела крајем јуна и била окончана релативно брзо, већ 21. децембра, упркос “чуми” и колери које су се у то време појавиле и “помориле свет”, како пише на једном књишком запису. Многи народ је тада отишао у збегове у Присјан и друга околна села, склањајући се од ових пошасти које су се по правилу јављале прво у турском делу града и одатле шириле на хришћанске махале и околна сеоска насеља.
Освећење новоподигнутог храма обавио је пиротски митрополит Јероним, један од оних грчких архијереја који нису остали у добром сећању побожних Пироћанаца због великих намета и народу неразумљивих служби на грчком и турском језику. Храм је подигнут прилозима самих грађана Пирота. О томе сведочи плоча која се и данас налази узидана изнад главног улаза у храм а на којој пише:
“У славу Свете, Једносуштне, Животворне и Неразделне Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, подиже се овај божествени храм Рождества Христова, настојањем господина хаџи Неше Филиповића, господина хаџи Видена Јовановића, господина Ћире Нешовића, господина Цветка Ћурчибаше, господина Живка Ђаковића, господина Живка Стаменовића, господина Димитрија Петровића, господина Гоге Ценовића и издашношћу богобојажљивих хришћана, житеља овог града, лета 1834.”
Угледни грађани Пирота су тада одабрали из својих редова прве епитропе, чуваре Старог храма, кир Видена Јовановића, Гогу Ценовића, Панајота Поповића, Димитрија Петровића и предали им на чување све црквене ствари. Чорбаџије су имале право и дужност да прегледају њихове рачуне и то су радиле углавном о Божићу. Након две године, бирали су нове епитропе који су се одмах јављали владики на саветовање. Тада би им пиротски архијереј дао упутства како да обављају своју дужност и притом би их упозоравао: „Ви од сада постајете с Богом ортаци, пазите да не турите огањ у џеп!“
Мало је познато да је овај првобитни храм из 1834. године трајао само двадесетак година. Био је саграђен од слабог материјала и постао је склон паду услед честих поплава и једног пожара који га је у време Нишке буне 1841. прилично оштетио. Зато су богољубиви Пироћанци решили да на истом месту подигну храм од јаче грађе. Заузимањем грчког митрополита Антима, царска дозвола - ферман стигла је у Пирот 1855. а храм је био готов следеће године. Пола века касније Милан Анђелковић је у Шематизму Епархије нишке из 1900. године оставио леп опис овог обновљеног храма:
“Ако и није Стара пиротска црква толико знатна због своје грађевинске технике, она је знатна због своје прошлости, доба и форме у којој је подигнута. Сем тога, у овом светом храму, пред скромним ликовима светитеља, Срби у најцрњим данима претешког ропства добијаху необичну и чудесну силу и моћ, те могаше у току толиког низа година да изнесу чисту и непомућену свест народну и сачувати своје име и понос српски... Подигнута је до речице Боклуџе, а на домаку неколико турских џамија, од којих једна, на 150 метара даљине, и сада постоји. Зидање ове цркве у средини толиких минарета и нехотице наводи човека на помисао да је у том крају вароши био у превази турски живаљ, па су увиђавнији Срби - чорбачије, увидели опасност од тога по своју православну веру хришћанску, па зато и дадоше видљив знак љубави према истој и загрејаше топлином вере једноверне, да се не поведу за мухамеданском већином у средини својој.
Црква је у облику лађе а стила византијског. Од тврдог је материјала и ванредно је добро конструисана и озидана а за то су доказ неколике поплаве од како је црква сазидана и чији су зидови често по неколико дана у води били, па им ипак ништа није могло наудити. Свод и кров начињени су од слабог материјала - дрвета, но удешени су тако вешто, да до данас и ту није требала велика оправка што је такође доказ да је то вешта рука радила и да је здрава и издржљива грађа употребљена”.
Данас нема Боклуџе, нема турских џамија, ни минарета који су као копља претећи били усправљени свуд око хришћанске богомоље. Из овог описа једино Стара црква стоји на свом месту, тиха и стамена, баш као вера старих пиротских чорбаџија и хаџија.
Из књиге "180 година Старе цркве у Пироту"
Слика 1: Ктиторска плоча изнад улазних врата храма
Слика 2: Фотографија Старе цркве у периоду између две обнове. Овако је храм изгледао након 1856. а пре 1926. када је највероватније црква добила данашњи изглед. Изглед првобитног храма из 1834. године нам није познат.
