Ако се
сетимо једне светоотачке мисли која каже да је Бог Истина из које, као сунчани
зраци, извиру многе мање истине и озарују побожне, онда ми Пироћанци можемо да се
радујемо и прославимо Господа Христа Који нас је удостојио једног маленог
откривења, једног зрачка истине који се тихо спустио у наш град у току ових веома спарних августовских дана.
Наиме, радници Старе пиротске цркве Снежана Панчић и Жељко Савић су приликом
чишћења до непрепознатљивости поцрнелог иконостаса у женској цркви на галерији
храма открили да су иконе на њему знатно старије од самог храма и да су тако, сасвим
извесно, припадале древним градским богомољама о којима данас никаквих трагова немамо.
Пре свих,
ово откриће потврђује Божићна икона на којој јасно пише да је даривана 1794.
године, тачно 40 лета пре изградње самога храма. Ту су и прелепа изображења Светог
архангела Михаила, Светог цара Константина и царице Јелене, Светог оца
Николаја, Светог Атанасија Великог... О стилском и временском пореклу ових представа
је тешко прецизно говорити, каже дипломирани историчар уметности и магистар
византологије Сања Матајс, пре свега зато јер су их израђивали уметници који
нису образовани на академијама, већ у мајсторским радионицама, те су као такви
били и веома подложни утицајима који су крајем 18. и почетком 19. века били веома разнолики
- од византијске традиције и оријента, па све до ренесансе
и барока:
„Грубо
говорећи, иконе које су пред нама имају
у већој или мањој мери, утицај
Самоковске школе. Стилски се међусобно прилично разликују и види
се да их је израђивало више мајстора.
Због те “различитости”
тешко их је замислити
унутар једног простора (цркве) или чак једне целине
(нпр. иконостаса). Мени се “сличним” чине Деизис и Свети архангел Михаил. Рецимо да би се они могли
наћи у оквиру једног иконостаса. Деизис се обично на иконостасима налази у линији изнад
Царских двери. Архангел Михаил би у том случају могао да се нађе тамо
где му је обично и место,
а то је на бочним дверима.
Дакле, ако су ове две иконе заиста комуницирале унутар једне целине, онда су биле
намењене неком иконостасу који
је имао бочне двери, а
то опет значи да није био сажет и да
није био малих димензија.
Свети архангел Михаил и деизис који се налазио изнад Царских двери
Други пар “сличних” икона јесте Христос са
светим апостолима и Богородица са светим пророцима. Оне би такође
могле бити део иконостаса пошто су такве иконе уобичајене за места са леве и десне стране Царских двери. Међутим, довољно стилски одскачу од првог пара икона (Деизиса
и Архангела),
тако да мени не делује
као да су биле део истог иконостаса. Оно што видимо на њима је византијска традиција сликања ликова са украсом који неодољиво
кокетира са бароком.
Господ са апостолима и Пресвета Богородица са пророцима
Божићна икона из 1794. и нешто новија икона светог цара Константина и царице Јелене
Сања
сматра да смо далеко од поузданих одговора и тврдњи, и да смо овом малом анализом само загребли по
површини. Нама остаје да се радујемо овим иконама и богољубљу наших предака
које их је изнедрило и да ходимо путем њихове искрене побожности како би нас
Истинити Бог удостојио још неког зрачка истине, још неког маленог открића о
тајанственој и пребогатој историји хришћанства у Пироту.
Пише:
Жељко Перовић
Фото: Дарко Бјелопавлић
