16. 8. 2026. Беседу оца Немање Шева читајте у целости у продужетку:
Данас смо у Светом Еванђељу чули једну од најснажнијих прича коју нам је сам Господ испричао о цару и његовом слуги, о опроштају и немилосрђу, о милости и правди.
Господ упоређује Царство Божије са царем који је
хтео да уреди рачуне са својим слугама. Један му дугује десет хиљада таланата.
То је незамисливо велик дуг у данашњим појмовима, више од целоживотне зараде.
Тај дуг симболише све оно што човек дугује Богу: своје грехе, своју
незахвалност, своје заборављено покајање.
А шта ради цар?
Када слуга пада пред њега, моли и каже: „Имај стрпљења, све ћу ти вратити“, цар
му не само одлаже дуг, него га - опрашта. Потпуно. Бескрајна милост Божија.
Али тај исти човек, тек што је добио дар опроштаја,
излази напоље и среће другог слугу који му дугује сто динара. Мало. Врло мало.
И не само да му не опрашта, него га хвата за гушу и тражи му све, баца га у
тамницу. Ово је огледало. Колико пута на исповести тражимо од Господа
милост и Он нам опрашта. А онда, чим
изађемо, љутимо се на брата, оговарамо ближње, носимо у срцу старе увреде. Зар
и ми нисмо тај немилостиви слуга?
Е то је туге
и трагедије: човек који је добио све, није научио да даје ништа. Човек који је
добио опроштај, није знао да опрости. И управо ту нас Господ зауставља јер то
је слика човека кроз векове. Слика свих нас.Колико пута молимо Бога да нам
опрости, а ми сами не желимо да опростимо ближњима? Колико пута кажемо
„Господе, помилуј“, а не умемо да кажемо брату своме: „Опраштам ти“?Зато Господ
у овој причи не говори само о милости, већ и о одговорности. На крају приче,
цар позива слугу назад и каже:
„Зли слуго! Ја сам ти опростио све, зато што си ме молио. Зар није требало да
се и ти смилујеш на друга свога, као што сам се ја смиловао на тебе?
И ово је темељ целокупног нашег духовног живота: да будемо милостиви, јер нам је Бог први показао милост. То није морална обавеза, то је пут спасења. Зато и у молитви „Оче наш“ молимо: „И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим.“
Ако не опраштамо та молитва није из срца,него је формално говоримо.
Јер онда тражимо од Бога нешто што сами нисмо спремни да дамо.
Свети Оци кажу: ако не опраштамо другима, затварамо
врата свога срца и тиме сами себе искључујемо из милости Божије. Ако се молиш
Богу за опроштај, а не опрашташ другима, ти сам рушиш своју молитву.
Нека
нам данашње
Еванђеље буде наш позив на буђење. Ако у срцу носимо љутњу, огорченост, увреду,
нека тај терет не оде са нама из храма. Опраштање није слабост, већ највећа
снага душе. Да опростимо - не зато што други то увек заслужују, већ зато што
смо ми сами примили опроштај од Господа.
И када приђемо Светој Чаши, када изговоримо: „Са
страхом Божијим, вером и љубављу приступите“, нека то буде у духу праштања.
Јер ко прашта сведочи да је разумео љубав Божију.
Нека Господ да да нико од нас не чује на крају
живота речи: „Зли слуго“, већ:
„Добри и верни слуго, уђи у радост
Господа свога!“
Амин.
