У Десету недељу по Духовима, на празник Светог великомученика и исцелитеља Пантелејмона, у храму Рођења Христовог у Пироту служена је Света литургија којом је началствовао јереј Немања Шево, уз појање певнице храма и молитвено учешће верног народа.
По прочитаном светом Јеванђељу, отац Немања се обратио сабраном народу, говорећи о исцељењу бесомучног младића и вери његовог оца који је, немоћан пред страдањем свога детета, помоћ потражио од Господа. У овом јеванђелском догађају указао је на слабост људске природе и потребу да човек, нарочито у тренуцима страдања и искушења, не губи веру и наду у Бога.
Након службе освећени су славски дарови.
Беседу наводимо у целости.
Драга браћо и сестре,
Данашње Јеванђеље говори нам о човеку који доводи
свога болесног сина пред Господа. Тај отац је дуго гледао своје дете како пати
и није могао да му помогне. Обраћао се људима, тражио помоћ, али није било
решења. И онда долази Христу.У овом човеку можемо препознати многе родитеље и
многе од нас. Јер када је наше дете у невољи, онда нам ништа друго није важно.
Човек тада схвати колико је слаб и колико мало може сам. Отац долази Христу и
моли Га да помогне. И Господ му показује да је за човека најважније да не
изгуби веру и наду.Ми често у животу имамо своје проблеме и невоље. Када све
иде добро, лако нам је да кажемо да верујемо у Бога. Али када дође болест, када
дође нека несрећа, када се појаве проблеми у породици, када човек изгуби некога
кога воли, онда се види колико је наша вера стварна.Зато је важно да Бога не
тражимо само онда када нам нешто треба.Не треба да се сетимо Господа само када
смо болесни или када нам је тешко. Треба да живимо са Богом и када нам је добро
и када нам је тешко. Јер ако смо са Богом само када нам нешто треба, онда нашу
веру претварамо у трговину са Богом.
Данас прослављамо и Светог великомученика
Пантелејмона, великог светитеља и исцелитеља. Он је био лекар и имао је
могућност да помаже људима. Али оно што га је учинило великим није само његово
лекарско знање, него његова љубав према човеку.
Свети Пантелејмон није гледао ко је богат, а ко
сиромашан. Није питао ко може да му узврати, а ко не може. Помагао је јер је у
сваком човеку видео Божије створење. Зато је и назван Пантелејмон –
свемилостиви.И ту је једна велика лекција за све нас.Није довољно бити способан
човек. Није довољно имати знање, новац, положај или таленат. Питање је: за шта
користимо оно што нам је Бог дао? И то је нешто што нам данас много
недостаје. Живимо једни поред других, а често не видимо једни друге. Знамо ко
шта има, ко шта ради, ко је шта купио, али не знамо ко у себи носи бол. Неко
кога данас сретнемо можда се осмехује, а у себи носи велику муку. Зато нам је
потребно више разумевања, више стрпљења и више љубави.Понекад је човеку
потребно само да га неко саслуша. Понекад му је потребна једна добра реч.
Понекад посета болесном човеку вреди више од многих речи. Понекад је највећа
помоћ када не осудимо човека који је пао, него му пружимо руку да устане. То нас
учи Свети Пантелејмон. А данашње Јеванђеље нас учи да своје ближње не остављамо
саме у њиховој невољи. Погледајте овог оца из Јеванђеља. Он није рекао: „То је
његов проблем.“ Он је узео своју муку и понео је пред Христа. Тако и ми треба да
носимо једни друге у молитви.А посебно треба да се молимо за своју
децу. Родитељи данас много брину за своју децу. Брину да заврше школе, да нађу
посао, да имају добар живот. И све је то важно. Али не смемо заборавити оно
најважније: да нашу децу научимо Богу. Јер можемо детету оставити кућу, новац и
све што имамо, али ако му нисмо оставили веру и доброту, нисмо му оставили оно
најважније. Научимо децу да се помоле. Научимо их да поштују старије. Научимо их
да не исмевају слабога. Научимо их да помогну сиромашном. Научимо их да кажу
„опрости“ и „хвала“. То су ствари које човек носи кроз цео живот. И ми сами
треба да се поправљамо.Лако је говорити о другима, а тешко је погледати себе.
Лако је видети туђу грешку, а тешко је признати своју. А хришћански живот почиње
онда када човек престане да оправдава себе и почне да исправља себе.
Зато данас, када се молимо Светом Пантелејмону за здравље наших болесних, сетимо се да нам није потребно само здравље тела. Потребно нам је и здравље душе. Да нам Господ помогне да се ослободимо мржње, зависти, осуђивања и злопамћења. Да у нашим породицама буде више мира. Да деца поштују родитеље, а родитељи да имају стрпљења са децом. Да се браћа и сестре не свађају око пролазних ствари. Јер права вера није само оно што говоримо у храму. Права вера је оно што живимо када изађемо из храма. Да човек не дозволи да му новац буде важнији од породице и да му гордост буде важнија од мира.
Ето, браћо и сестре, то је оно чему нас данас уче и Јеванђеље и Свети
Пантелејмон. Када нам је тешко, да не губимо Бога. Када нам је добро, да Га не
заборавимо. Када неко поред нас страда, да не окренемо главу. А када имамо
прилику да помогнемо, да не питамо шта ћемо добити заузврат. Нека нам Свети
Пантелејмон помогне да будемо милостивији једни према другима, а Господ да нам
подари здравље, мир и снагу да носимо своје животне крстове.
