Ако упоредимо Пироћанку из 16. века за коју тадашњи путописци кажу да је комуникативна и ведра, али уједно и веома побожна, уздржана од сваког порока и силно одана своме супругу (од кога се у смртним случајевима опраштала у неисказаној тузи, гребући своје лице и чупајући косу), са неким пиротским бакицама из познијих времена турске владавине, о којима Владимир Николић пише да су “живеле и умрле у Пироту, а нису знале шта је то пиротски вашар - осим по чувењу, иако је сваке године трајао месец дана”, онда морамо да приметимо да је однос ондашњих Турака ка њиховим сиротим булама, оставио траг и на хришћанске брачне односе у нашем крају.
Међутим, ови рђави османлијски утицаји се нису коснули дубоко побожних православних породица чија патријархалност није заснована на репресији, већ на међусобној љубави у којој је муж икона Христова, а жена икона Њему послушне Цркве, те је и она покорна своме супругу али сасвим драговољно и сразмерно љубави и брижности његовој. Ову иконичност у пиротској породици верно осликавају и речи Владимира Николића:
“Бракови су били срећни и брачници су проводили свој век у највећој љубави и узајамном поштовању. Брачно неверство је било врло ретко. Муж је волео своју жену, а она се `безмерно срамувала на свог мужа` и бојала га се. Овде да додамо да жена није била робиња свога можа. Она је била васпитана да чува кућу и да рађа децу. Но, у приликама које се тичу куће, муж је често питао жену за савет и слушао њено мишљење. Муж и жена су волели једно друго и поштовали на један особен начин. У старо време муж и жена су прве године једно с другим живели и општили све у неком стиду и страху. Муж залазећи у године, заузимао је свој положај старијег и почињао је слободније да се понаша према жени. Он ју је звао по имену и постајао интимнији, док је жена остајала вечито млађа и покорнија и никад није свога мужа дочекала седећи”.
Побожни мужеви у старом Пироту су ретко наглашавали своје брачно првенство, али су зато веома често истицали нежну снагу својих вредних жена коју патријарх Павле назива “свештеницом свога дома”. О том супружничком поштовању говоре пиротске пословице “‘Добра женица - света горица”, “На женине руке се свет прострел”, “Жена је стуб на кућу”, као и један запис потпуковника српске војске и носиоца многих ратних одликовања, Видена Тошића:
„У побожности Пироћана нарочито се истичу наше жене. Слободно се може рећи да праву веру и све хришћанске обичаје одржава жена која иако неука, са пуно смисла и разумевања чува веру својих прадедова, веру светосавску која је наше племе проводила кроз многа искушења и очувала у најкритичнијим моментима. Патријархална и побожна, она из такве вере црпе своју моралну снагу и моћ за живот и рад. Због њене дубоке побожности, честитости и вредноће, обично јој се уступа вођство породице и она је стуб куће и прави васпитач своје деце. Али и поред тога, Пироћанка се живо интересује за сва хумана и просветна друштва и у њима узима живог учешћа.“
Православна патријархалност нимало није спутавала предузимљиве и вредне Пироћанке да живо учествују у црквеном животу нашег града и да се често покажу ревносније од својих супруга. Примера ради, било је више породица у граду у којима је хаџијску титулу носила само жена. Ову нарочиту побожност Пироћанки приметио је и Свети владика Николај. Набрајајући у својим “Диванима”, носиоце богомољачког покрета у целој држави, он истиче ћилимарку Костић Љубицу, хаџику из Пирота која је “са својим мужем хаџи Петром, много покретала људе на побожан живот, светлећи својим животом." Прота Љуба Антић у својим белешкама наводи да је наш Златоусти често наглашавао да се у пиротској побожности нарочито истиче женски свет и да су на свим поклоничким путовањима Пироћанке увек прве.
Старе Пироћанке су веома организовано деловале у оквиру православног удружења “Покров Пресвете Богородице” где су тридесетих година прошлог века пред Божићне и Ускршње празнике одевале сироте ученике, материјално помагале многим сиромашним породицама у граду, учествовале у мисионарском раду, организовале разне догађаје, и оно што је најважније - одржале веру у тешким временима комунистичке репресије, оставши једине у пиротским храмовима, као свете Мироносице негда под распетим Христом.
Пирот се овим храбрим и богољубивим женама дивио и испраћао их у живот вечни са великим поштовањем. Када се упокојила једна од првих чланица удружења, Николија, удова Николе Ранчића, обућара из Пирота, управа је писала Хришћанској заједници хвалоспеве о њеној ревности и редовности на богослужењима. У поворци од њеног дома до Старе цркве и даље до гробља, били су присутни сви пиротски свештеници и бројни верници. Након опела, отац Љуба је одржао слово о Николији истичући њене супружничке и хришћанске врлине. Слично је испраћена и богољубива Младена, супруга Тодора Џунића...
