Драга браћо и сестре,
Данашње свето Јеванђеље говори нам о великој вечери коју је један домаћин припремио и позвао многе госте. Све је било спремно, трпеза постављена, врата отворена, али они који су били позвани почели су један за другим да дају разне изговаре. Један је купио њиву, други волове, трећи се оженио. Сви су имали нешто што им је у том тренутку било важније од позива домаћина. И у томе, браћо и сестре, препознајемо и данашњег човека. Господ и нас непрестано позива. Позива нас у Цркву, на свету Литургију, на молитву, на покајање, на љубав, на праштање, на живот са Њим. А ми често налазимо разне изговоре: имамо посла, уморни смо, имамо обавезе, нешто друго нам је важније. И тако пролази дан за даном, недеља за недељом, година за годином, а оно најважније остављамо за неко друго време.Кажемо: „Када будем имао више времена, молићу се.“ „Када се среде прилике у животу, ићи ћу редовно у цркву.“ „Када остарим, више ћу мислити на душу.“ Али ко нам је обећао сутрашњи дан? Највећа опасност за човека није увек у томе што чини велико зло. Понекад је много опасније када стално одлаже добро. Не каже човек Богу увек: „Нећу Те.“ Али својим животом често говори: „Сачекај мало, Господе, имам сада нешто прече.“А шта може бити прече од спасења душе? Њива је добра, рад је добар, породица је благослов Божји, имати кућу и бринути о деци јесте наша дужност. Али ништа од тога не сме заузети место Бога у нашем животу. Јер ако изгубимо Бога, можемо имати много тога, а у ствари остати празни.Човек може имати кућу, а да нема мир. Може имати новац, а да нема радост. Може бити окружен људима, а да буде усамљен. Може бити телесно здрав, а да му је душа болесна. Зато нас Господ данас подсећа да је душа наша највећа брига и највеће благо које нам је поверено.Посебно је важно да разумемо да нас Бог не позива из страха, већ из љубави. Он је припремио трпезу и зове нас. А највећа трпеза коју нам је дао јесте света Литургија. Овде нас Господ сабира, овде нас храни својом речју, овде нас учи како да живимо, овде нам даје себе у Светој Тајни Причешћа.Зато, када долазимо у храм, немојмо долазити само по обичају. Долазимо у сусрет Господу. Немојмо бити само телом у цркви, а мислима далеко од Бога. Отворимо своје срце и запитајмо се: „Господе, шта данас желиш да променим у свом животу? Коме треба да опростим? За шта треба да се покајем? Где треба да будем бољи?“ Јер вера није само да прекрстимо себе, запалимо свећу и одемо кући. Вера је да после Литургије будемо бољи људи него што смо били пре ње. Да муж више воли своју жену, да жена има више стрпљења, да деца поштују родитеље, да родитељи са љубављу васпитавају децу. Да не носимо мржњу у срцу, да не осуђујемо друге и да будемо спремни да помогнемо човеку који је у невољи. Господ и данас позива свакога од нас.Позива богатог и сиромашног, младог и старог, здравог и болесног. Нико није заборављен пред Богом. Само је питање: како ћемо ми одговорити на Његов позив? Немојмо чекати неки други тренутак да почнемо да живимо са Богом. Најбољи тренутак је данас. Данас можемо да се помолимо. Данас можемо да опростимо. Данас можемо да се покајемо. Данас можемо да учинимо добро дело. Нека нам данашње Јеванђеље буде опомена да земаљске бриге не ставимо испред вечног живота. Све што имамо на земљи једнога дана ћемо оставити. Али љубав коју смо показали, добро које смо учинили, вера коју смо сачували и живот који смо провели са Богом то носимо у вечност. Зато не одбијајмо Божји позив. Када нас Господ зове на молитву — одазовимо се. Када нас зове на покајање не оклевајмо. Када нас зове да опростимо — учинимо то. Када нас зове у свој храм — дођимо са радошћу. Јер Господ нас не позива да нам нешто одузме, већ да нам подари оно што свет не може дати: мир души, радост срцу и живот вечни.
јереј Немања Шево
6.9.2026.
